Љубица Несторов

 Поводом смрти оца

Тата, ти више нећеш морати да се на овој земљи
                                                   мрзнеш и клизаш, 
да смрзнуту беживотну сузу са трепавица скидаш,
да због ветра свој смешн шешир на чело намичеш
и нагињући се напред, у сусрет њему идеш.
За тебе и за покојника слатко је и радосно молити се.
испуњен благошћу, ти си сигурно тамо где су
- страшно је то и казати -
твој анђео и твој Спаситељ и лично - Серафим Саровски,
коме те је на старање предала моја мати. 
О овом земаљском болу и неземаљској лепоти
теби, - најскрушенијем Александру-
ове ћу речи упутити:
сличан рододендрону или олеандру
у разноврсној башти био си, тата, ти.
А када и мене понесу једном одавде
у мртвачком сандуку,
ти, који си у великом страшном рату изгубио руку,
одједном ћеш из беле одежде  две руке пружити:
обе ће у сусрет мени раширити                                                             загрљај твој блажени.

На смерть отца
 
Папа, больше тебе на этой земле не придётся
                                     скользить и мёрзнуть,
Смахивать морозную неживую слезу с ресниц,
Шляпу свою смешную на лоб надвигать от ветра, 
Когда идёшь, накреняясь вперёд, навстречу ему...
За тебя и за усопшего – сладко, светло молиться:
Насыщенный кротостью, ты, наверное, там,
Где – страшно сказать твой ангел и твой Спаситель
И сам Серафим Саровский, которому тебя поручила мать.
За тебя – за смиренейшего Александра –
Я скажу на эту земную боль и на неземную красу:
Был ты вроде диковинного рододендрона, олеандра 
В смешанном этом лесу!
А когда и меня понесут отсюда во гробе, 
Потерявяий руку в великой страшной войне,
Ты из белых одежд две руки вдруг протянешь: обе Распахнутся блаженным объятьем  навстречу мне.

 Божићна песма

Пустња је већ вертеп Њему спремила
а небо звезду ужегло.Пастири су ватру распирили
И хлеб распоредили. Мудраци су на  пут кренули,
а праведници су се у паклу узнемирили.
Као да им се  причинио неки виноград блистави,
и они су се на колена спустили пред Царем његовим и рекли:
благослови. А Он је умирућима од љубави
дао  да најблаженије грожђе окусе.

Звезда је све својим златним одсјајем залила,
а магла велом покрила.
Много је анђела стало на врх тајанствене игле
која је небо уз земљу пришила.

И пружиле су се лествице од седмих небеса,
од почетка и краја времена
до ове суве земље са ветровима наготовс,
до ових бесплодних суза, до овог мртвог камена.
 
И свако је почео да мисли шта да на дар принесе
Детету, Човеку  мука и страдања.
Пећина је рекла: животиње у топлом крзну,
пустиња је рекла:колевку мојих таласања.

Злато, тамјан и смирну - рекли су мудраци.
А небо: звезду.
Сиротињско огњиште - жар.
Пастири - своје ликовање.
Ирод је рекао: смрт, 
а срце моје: мене,
мене принесите на дар.

 Рождесвенские стихи

Пустыня уже приготовила Ему вертеп.
И небо уже зажгло для Него звезду,
И пастухи уже развели огонь, разложили хлеб,
И волхвы потекли в путь, и праведники вострепетали в аду...

Словно бы им привиделся сияющий вертоград.
И они Царю его сказали: благослови,
Пав перед Ним...
           Блаженнейший виноград
Он давал вкушать умирающим от любви...

И на всем лежал отсвет от этой звезды и покров мглы,
И ангелов так много стало на остриё
Наитаинстственейшей иглы,
Пришившей небо к земле.

И лестница протянулась от самых седьмых небес
От первых и от последних дней
До этой сухой земли с ветрами наперевес,
До этих бесплодных слёз, до этих мёртвых камней.

И каждый стал думать, что ему принести
Младенцу, Мужу скорбей...
Пещера сказала: животных в тёплой шерсти,
Пустыня сказала: люльку моих зыбей.
 
Золото, ладан,смирну – волхвы сказали,
                   
                         А твердь
Сказала: звезду,
              А нищий очаг – огня.
А пастухи – своё ликованье,
А Ирод сказал: смерть,
А сердце моё: меня,
            принеси меня.