Љубица Несторов

 Халкидонски љиљани
 
Таква имена лептирима нареци
да се по звуку препозна боја њина.
Дај зимским пчелама меда и вина,
а смирну, злато и тамјан подари  деци.
Уђи у моју кућу - и ја ћу свећу упалити.
Реци ми: "Ћути!"- и ја ћу одмах заћутати.
Реци ми: "Плачи!" - и ја ћу, ко киша, заплакати.

Светлост се припија уз душу као влага уз брод
и као ластавица уз пусти небески свод.
"Волим те!"-  реци ми тихо, тако тихо да боли,
и тада ћу разумети и како воду пламен воли,
и вечност - секунди незадржив кас,
и остављено тело како дух воли нежно,
и како нас,
огољене и грешне, Свевишњи воли - безнадежно.

 Халкидонские лилии

Дай бабочкам такие имена,
чтоб цвет их крыл звучаньем  был
                                                угадан.
Дай зимним пчёлам мёда и вина,
а детям — смирну, золото и ладан.
Войди в мой дом — и я зажгу свечу,
в глухой ночи лицо в ладонях спрячу.
Скажи мне: “Замолчи” — я замолчу,
скажи: “Заплачь” — и я как дождь
                                              заплачу.

 
Свет льнёт к душе, как влага
                                            к кораблю,
как ласточка к пустому небосводу.
Скажи мне тихо: “Я тебя люблю”, —
и я пойму, как пламя любит воду.
Как любит дух покинутую плоть,
как вечность любит бег секунд
                                                    поспешных,
как безнадежно любит нас Господь —                               нас, обнажённых, плачущих и грешных. 

На седам брежуљака  

Пусти су и голи врхови дрвећа
На испосника рјабина подсећа,
оног што је видео висока брда и горе,
а између подножја њиних - велико дубоко море

Ја ћу бити талас
и у кланцу ћу зачути каменог хука глас
О, Ко је Он  што је небо створио као кров човеку,
а земљу нам поклонио као колевку?

Што је створено Речју, то  је светлост постало.
Што је било ћутање, и даље ћути, до краја.
Он је поклонио живот великом и малом,
дао је птици крила, а свакој риби - пераја.

Зеби је дао слабост, а лаву -  снагу у лову,
косу - умилни глас, тапиру сурлу његову;
земаљском створу - уживање у пливању и лету,
а светлост необичну  небеском дивном свету.

Где се Он скрива? Да ли у дворцу свадбеноме,
иза видљиве границе сумрачнога неба?
А можда баш сад стоји  на прагу твоме
Ко муње ће хорови анђела грмнути изненада:
"Великој срећи претходи много мука и јада.
У океану се налазе виисоке планине и  горе,
а између њиних подножја -велико дубоко море."
И као просјак моли  водице и мало хлеба?

Како свога Творца слави друштво птичије?
У мочвари – шљука,  а кукавица - на зеленој иви.
А Он се смеши док под покривачем плоти своје крије
Светлост Божанства која вечно живи.

 На семи холмах



Вершины деревьев пустинны и голы,
Рябинов куст – как отшельник в затворе,
Который увидел высокие горы,
Среди их подножий – великое море.

Я буду волною - и голос услышу,
Что каменным гулом идёт по ущелью,
О, Кто Он, устроивший небо, как крышу,
А землю соделавший нам колыбелью?

Что создано Словом – то сделалось светом,
Что было молчанием – молчит без усилия...
Он, жизнь подаривший различным предметам,
И рыбам – их перья, и птицам – их крылья,

И льву – его силу, и зяблику – слабость,
И иволге голос и хобот тапиру,
Земному созданию – плавучесть, крылатость
И дивную святость небесному миру,
   
Где Он укрывается – в брачном чертоге
За видимой гранью закатного неба,
А может, стоит у тебя на пороге
И просит, как нищий, водицы и хлеба?
   
Как  Господа славит содружество птичье
- Кукушка  на иве, кулик на болоте,
А Он улыбнётся, скрывая величье
И свет Божества под покровами плоти.  

И грянут, как молния, ангелов хоры:
«Великому счастью предшествует горе!»...
Внутри океана – высокие горы,
Среди их подножий – великое море.