БЕЛА АХМАДУЛИНА - БЕЛЛА АХМАДУЛИНА
|
Пятнадцать мальчиков Пятнадцать мальчиков, а может быть, и больше, а может быть, и меньше, чем пятнадцать, испуганными голосами мне говорили: «Пойдём в кино или в музей изобразительных искусств». Я отвечала им примерно вот что: «Мне некогда». Пятнадцать мальчиков дарили мне подснежники. Пятнадцать мальчиков надломленными голосами мне говорили: «Я никогда тебя не разлюблю». Я отвечала им примерно вот что: «Посмотрим». Пятнадцать мальчиков теперь живут спокойно. Они исполнили тяжёлую повинность поснежников, отчаянья и писем. Их любят девушки – иные красивее, чем я, иные некрасивее. Пятнадцать мальчиков преувеличенно свободно, а подчас злорадно приветствуют меня при встрече, приветствуют во мне при встрече своё освобождение, нормальный сон и пищу... Напрасно ты идёшь, последний мальчик. Поставлю я твои подснежники в стакан, и коренастые их стебли обрастут серебряными пузырками... Но, видишь ли, и ты меня разлюбишь, и, победив себя, ты будешь говорить со мной надменно, как будто победил меня, и я пойду по улице, по улице... |
 |
|
|
Два гепарда Этот ад, этот сад, этот зоо, там, где лебеди и зоосад, на прицеле всеобщего взора два гепарда, обнявшись, лежат. Шерсть в шерсть, плотью в плоть проникая, сердцем втиснувшись в сердце – века два гепарда лежат. О, какая, два гепарда, какая тоска! Смотрит глаз в золотой, безвоздушный, равный глаз безыходной любви. На потеху толпе простодушной обнялись и лежит, как легли. Прихожу ли я к ним, ухожу ли – не слабее с той давней поры их объятье густое, как джунгли, и сплошное, как камень горы. Обнялись – остальное неправда, ни утрат, ни оград, ни преград. Только так, только так, два гепарда, я-то знаю, гепард и гепард. |
Љубав је чаробна земља
Као што лептир за светлошћу жуди, и ја За чаробном земљом љубави жудим неодољиво, Где ће ми рећи да сам вољена, Где је дан сваки диван неупоредиво И где ми се срце олује не боји. Љубав је прекрасна земља, прекрасна земља, Јер само у њој срећа постоји. Но, сад су дошла друга времена. Тебе ил' нема или ме лажеш без савести. И ја сам схватила: љубав је земља Где само лицемера можеш срести. Што сам образац наивности Моја је невоља, а не кривица. Љубав је варљива земља, варљива земља, И сваки је становник њен варалица. Зашто сад плачем на твом рамену И смешим ти се ко – очајник? Неверна је ова земља љубави И сваки је човек у њој - издајник. Но поново ће изнићи трава Упркос препрекама и невремену, Љубав је земља пролећа, земља пролећа, Јер само у њој постоји срећа. Постоји срећа. | Любовь волшебная страна
Я, словно бабочка к огню, стремилась так неодолимо В любовь волшебную страну, Где назовут меня любимой, Где бесподобен день любой, Где не страшилась я б ненастья. Прекрасная страна любовь, страна любовь, Ведь только в ней бывает счастье. Пришли иные времена: Тебя то нет, то лжёшь не морщась. Я поняла, любовь страна, Где каждый человек притворщик. Моя беда, а не вина, что я наивности образчик... Любовь - обманная страна, обманная страна И каждый житель в ней обманщик. Зачем я плачу пред тобой и улыбаюсь так некстати? Неверная страна любовь, Там каждый человек - предатель. Но снова прорастёт трава Сквозь все преграды и напасти. Любовь - весенняя страна, весенняя страна, Ведь только в ней бывает счастье, Бывает счастье. |
 | Бела (Изабела) Ахатовна Ахмадулина (1937 – 2010). Рођена је у Москви. Њени преци са мајчине стране били су Италијани, а са очеве – Татари. Када су се 1955.г. у часопису Октобар појавиле њене прве песме, јавност је одмах схватила да се појавио прави песник. Исте године се Бела Ахмадулина уписала на Институт «А. М. Горки». Сећајући се тих дана, Јевгениј Јевтушенко, први муж Беле Ахмадулине, каже да су у њу били заљубљени сви млади песници који су студирали с њом (па и он) и да су се према њој понашали као према краљици. Упознавши се са стиховима младе песникиње, које је она објављивала у разним часописима, песници старије генерације - Антокољски, Светлов, Луговски – одушевили су се њеним талентом. Антокољски јој је зато и помогао да изда прву збирку песама. Све збирке песама које ће она касније објавити (а њих је 28 ) потврђиваће високу уметничку вредност њене поезије, у којо је, по мишљењу познавалаца кшижевности, тако много неодређености и неухватљивости, згуснуте метафоричности и префињености. О Бели Ахмадулиној критика је писала као о живом класику и последњем представнику «сребрног века». Ахмадулина је и у животу и у поезији заступник високих моралних принципа. Њена антиполитичност створила је од ње заштитника људи који неправедно, из политичких разлога, упадају у невоље. Тако је још за време студија одбила да учествује у хајци на Пастернака, због чега је на неко време била искључена из института. Због протеста који је објавила у Њујорк тајмсу поводом случаја академика Сахарова и писма које је написала у заштиту Лава Копељева, уследиле су санкције –престало је објављивање њених књига и забрањени су јој јавни наступи. Ипак, за књигу Врт, објављену 1989. године, додељена јој је Државна награда СССР, што је значило да су у државном и друштвеном животу Совјетског Савеза настале битне промене. |
Ауторска права © Љубица Несторов, 2011. Сва права су задржана
