МАРИЈА ПЕТРОВИХ  - МАРИЯ ПЕТРОВЫХ

 


*   *   *


Закажи ми састанак
             на овом свету.
Закажи ми састанак 
             у овом веку.

Ја тешко дишем без твоје љубави.
Осврни се, помози ми, не заборави!
Закажи ми састанак у јужном граду драгом,
где су се ветрови на брдима околнм
             гонили чудном снагом;
где је таласом дугиних боја површје мора
             све очаравало;
где љубав без одговора
             срце није познавало.

Сети се нашег састанка тајног
и нашег лутања бескрајног
између кућица збијених,
 по улицама уским,
где су нам одговарали
             погрешним језиком руским.

Бедни су били призори у том граду.
Али, сети се, све су крхотине
             стакла и лима
на ђубришном отпаду
светлуцале попут дијаманта и рубина
и маштале о нечем што улива наду. 

Стазица је све више кружила над безданом
Сећаш ли се оног пољупца испод небеских дубина?
Датум тај не знам,
             али од тог дана
ја те удишем као ваздух
и твојом сам светлошћу обасјана.

Нека године одлећу у кружењу неповратном,
ми ћемо се опет срести у сокаку Гранатном.
Закажи ми састанак
             на нашој земљи сјајној,
у топлоти твога срца,
             скривеној и тајној,
да једно другом, ко пре, у сусрет полетимо.

Док још чујемо,
док још видимо,
док још дишемо,
док још свега можемо да се сетимо,
ја те заклињем јецајем из груди:
             закажи ми састанак!
Закажи ми састанак
             макар на магновење,
на јесењој бури,
на тргу пуном људи.

Ја тешко дишем и молим за спасење.
Макар у часу последњем,
пре но што се смрт појави,
закажи ми састанак
             поред очију плавих. 

 

*   *   *


Назначь мне свиданнье
                                   на этом свете.
Назначь мне свиданье
                                   в двадцатом столетье.

Мне трудно дышать без твоей любви.
Вспомни меня, оглянись, позови!
Назначь мне свиданье
                                   в том городе южном,

Где ветры гоняли
                            по взгорьям окружным,

Где море пленяло волной семицветной,
Где сердце не знало
                                любви безответной.

Ты вспомни о первом свидании тайном, 
Когда мы бродили вдвоём по окрайнам,
Меж домиков тесных,
                                   по улочкам узким,

Где нам отвечали с акцентом нерусским.
Пейзажи и впрямь были бедны и жалки,
Но вспомни, что даже на мусорной свалке
Жестянки и склянки сверканьем алмазным,

Казалось, мечтали о чём-то прекрасном.
Тропинка всё выше кружила над бездной...
Ты помнишь ли тот поцелуы поднебесный?...
Числа я не знаю,
                          но с этого дня

Ты светом и воздухом стал для меня.
Пусть годы умчатся в круженье обратном
И встретимся мы в переулке Гранатном...
Назначь мне свиданье у нас на земле,

В твоём потаённом сердечном тепле.
Друг другу навстречу
                                 по прежнему выйдем,
Пока ещё слышим,
Пока ещё видим,
Пока ещё дышим,
И я сквозь рыданья
Тебя заклинаю:
                        назначь мне свиданье!

Назначь мне свиданье, 
                                  хотя б на мгновенье,
На площади людной, под бурей осенней,
Мне трудно дышать, я молю о спасенье...
Хотя бы в последний мой смертный час
Назначь мне свиданье у синих глаз.

 Не замери,  моја су признања груба,

Баш као и моја судбина.

Зато ми се усне суше кад се јави

О теби мисао макар једна једина.

 Живот  претворен у молбу

За тебе моја је дажбина.

Зато ми дисање застаје кад ми се јави

О теби мисао макар једина.

 Није страшно што су ми врт олује опустеле

И што живим претећи ратом сама себи..

Зато моје очи застиру сузе кад ми се јави

Једна једина мисао о теби.

 Не взыщимои признаньа грубы,

Ведь они под стать моей судьбе.

У меня пересыхают губы

От одной лишь мысли о тебе.


Воздаю тебе посильной данью –

Жизнью, воплощённою в мольбе,

У меня заходится дыханье

От одной лишь мысли о тебе.

Не беда, что сад мой смяли грозы,

Что живу – сама с собой в борьбе,

Но глаза мне застилают слёзы

От одной лишь мысли о тебе.

  Марија Сергејевна Петрових (1908 -  1979) рођена је у насељу Норски Посад близу Јарославља, а умрла у Москви.Песме је почела да пише још у раном детињству. 1925. г.  уписала се на Највиши курс  књижевности у Москви, где су је у кружоку младих писаца сматрали једном од најбољих. Факултет књижевности МГУ завршила је 1930. 1934.г. удала се за Виталија Головачова, али њен брак није дуго трајао: после три године уследило је хапшење, а затим прогонство и смрт њеног мужа у једном од логора ГУЛАГ- а. Кћерку Арину Марија Петрових је подизала сама. Затим су уследили рат, глад, евакуација у Чистопољ и послератни тешки живот у Москви. Песникиња Марија Петрових  је дуго уживала искључиво углед доброг преводиоца. Оригиналну поезију је почела да пише од краја двадесетих година.Њени стихови су наишли на одобравање Пастернака, Ахматове (песмуЗакажи ми састанак на овом свету Ахматова је сматрала ремек-делом) и Мандељштама, који јиј је посветио некплико песама. Прву збирку стихова, коју је М. Петрових покушала да објави, издавач је одбио као «неусаглашену са временом» После тога се М. Петрових предала искључиво преводилачком раду. Преводила је јерменску, литванску, словенску и источњачку поезију. Једина збирка песама јој је објављена у Јеревану тек 1968. г. да би одмах постала књижевно догађај. Мада није достигла вештину својих узора – Ахматове и Цветајеве, Марија Петрових је у руску поезију успела да унесе дух свеже поетске личности и да изрази своја осећања као горчину и тугу својих савременика и целе епохе.  

 Ауторска права © Љубица Несторов, 2011. Сва права су задржана

This free website was made using Yola.

No HTML skills required. Build your website in minutes.

Go to www.yola.com and sign up today!

Make a free website with Yola