МАРИЈА ПЕТРОВИХ - МАРИЯ ПЕТРОВЫХ
|
* * * Назначь мне свиданнье на этом свете. Назначь мне свиданье в двадцатом столетье. Мне трудно дышать без твоей любви. Вспомни меня, оглянись, позови! Назначь мне свиданье в том городе южном, Где ветры гоняли по взгорьям окружным, Где море пленяло волной семицветной, Где сердце не знало любви безответной. Ты вспомни о первом свидании тайном, Когда мы бродили вдвоём по окрайнам, Меж домиков тесных, по улочкам узким, Где нам отвечали с акцентом нерусским. Пейзажи и впрямь были бедны и жалки, Но вспомни, что даже на мусорной свалке Жестянки и склянки сверканьем алмазным, Казалось, мечтали о чём-то прекрасном. Тропинка всё выше кружила над бездной... Ты помнишь ли тот поцелуы поднебесный?... Числа я не знаю, но с этого дня Ты светом и воздухом стал для меня. Пусть годы умчатся в круженье обратном И встретимся мы в переулке Гранатном... Назначь мне свиданье у нас на земле, В твоём потаённом сердечном тепле. Друг другу навстречу по прежнему выйдем, Пока ещё слышим, Пока ещё видим, Пока ещё дышим, И я сквозь рыданья Тебя заклинаю: назначь мне свиданье! Назначь мне свиданье, хотя б на мгновенье, На площади людной, под бурей осенней, Мне трудно дышать, я молю о спасенье... Хотя бы в последний мой смертный час Назначь мне свиданье у синих глаз. |
Не замери, моја су признања груба, Баш као и моја судбина. Зато ми се усне суше кад се јави О теби мисао макар једна једина. Живот претворен у молбу За тебе моја је дажбина. Зато ми дисање застаје кад ми се јави О теби мисао макар једина. Није страшно што су ми врт олује опустеле И што живим претећи ратом сама себи.. Зато моје очи застиру сузе кад ми се јави Једна једина мисао о теби. | Не взыщи, мои признаньа грубы, Ведь они под стать моей судьбе. У меня пересыхают губы От одной лишь мысли о тебе. Воздаю тебе посильной данью – Жизнью, воплощённою в мольбе, У меня заходится дыханье От одной лишь мысли о тебе. Не беда, что сад мой смяли грозы, Что живу – сама с собой в борьбе, Но глаза мне застилают слёзы От одной лишь мысли о тебе. |
Марија Сергејевна Петрових (1908 - 1979) рођена је у насељу Норски Посад близу Јарославља, а умрла у Москви.Песме је почела да пише још у раном детињству. 1925. г. уписала се на Највиши курс књижевности у Москви, где су је у кружоку младих писаца сматрали једном од најбољих. Факултет књижевности МГУ завршила је 1930. 1934.г. удала се за Виталија Головачова, али њен брак није дуго трајао: после три године уследило је хапшење, а затим прогонство и смрт њеног мужа у једном од логора ГУЛАГ- а. Кћерку Арину Марија Петрових је подизала сама. Затим су уследили рат, глад, евакуација у Чистопољ и послератни тешки живот у Москви. Песникиња Марија Петрових је дуго уживала искључиво углед доброг преводиоца. Оригиналну поезију је почела да пише од краја двадесетих година.Њени стихови су наишли на одобравање Пастернака, Ахматове (песмуЗакажи ми састанак на овом свету Ахматова је сматрала ремек-делом) и Мандељштама, који јиј је посветио некплико песама. Прву збирку стихова, коју је М. Петрових покушала да објави, издавач је одбио као «неусаглашену са временом» После тога се М. Петрових предала искључиво преводилачком раду. Преводила је јерменску, литванску, словенску и источњачку поезију. Једина збирка песама јој је објављена у Јеревану тек 1968. г. да би одмах постала књижевно догађај. Мада није достигла вештину својих узора – Ахматове и Цветајеве, Марија Петрових је у руску поезију успела да унесе дух свеже поетске личности и да изрази своја осећања као горчину и тугу својих савременика и целе епохе. |
Ауторска права © Љубица Несторов, 2011. Сва права су задржана