ОЛГА БЕРГОЉЦ - ОЛЬГА БЕРГГОЛЬЦ
Михољско лето Природа има једно дивно доба, кад је светлост бледа, а нежна топлота. Са пролећном се такмичити може његова спокојна и тиха лепота. У ваздуху лети сјајна паучина и меко нам наша додорује лица. Раскошно пламте у парку рунделе и чује се песма закаснелих птица. Летње су олује отхујале давно. Предале су своје благо тамне њиве. Један ми је поглед довољан за срећу, старе љубоморе ретко кад оживе. О, мудрости штедрог михољскога лета, разумем те. Ипак, понекад призивам срећу што се крије. «Где ли си, љубави ? Јави ми се, јави!» А шума је тиха, звезде све строжије, То значи - време је кад падају звезде и кад се заувек одлази, растаје. А ја тек сада знам како се воли, жали и разуме, опрашта и каје. 1960. |
|
 |  |
* * * Трошила сам срце своје без милости на другарство, на страсти, на песме. С нама је готово. Мили мој, опрости! Бол ми постаје сваким даном већа. Па ипак, све је то, у суштини, - срећа. И то што ме туга пече као жар. што зазирући од нових несрећа, на сваку негодујем сенку и кошмар, што се свега плашим, све је то, ипак, у сиштини – срећа. Па нек’ ме у срцу гуше бол и сузе, прекори шибају ко олуја снажним гранама дрвећа. Праштање је горе. Равнодушност – тежа. Љубав не опрашта. Зато је све то, све то, ипак, срећа. Ја сада знам да љубав убија, да нема милости, власт из руку не да. Ал' све док је жива као сјај пролећа, она није наша утеха, већ – срећа. 1962. | * * * Я сердце своё никогда не щадила: ни в песне, ни в горе, ни в дружбе, ни в страсти... Прости меня, милый. Что было – то было. Мне горько. И всё-таки всё это – счастье. И то, что я страстно, горюче тоскую, и то, что страшась неизбежной напасти, на призрак, на малую тень негодую. Мне страшно... И всё-таки всё это – счастье. О, пусть эти слёзы и это удушье, пусть хлещут упрёки, как ветки в ненастье. Страшней – всепрощенье. Стршней – равнодушье. Любовь не прощает. И всё это – счастье. Я знаю тепрь, что она убивает, не ждёт состраданья, не делится властью. Покуда прекрсна, покуда живая, покуда она не утеха, а счастье. |
 |  |
 Дмитриј Шестаковић своју Седму симфонију,компоновао је у опседнутом Лењинграду и назвао је Лењинградска, посветио ју је својим сународницима за њихову херојску борбу за слободу.
| Олга Фјодоровна Бергољц (1910 – 1975) Родила се у Петербургу и умрла у истом граду. Године 1930. завршила је Филолошки факултет Лењинградског универзитета. Била је новински дописник у Казахтану, затим сарадник фабричких новина у Лењинграду. У штампи се појавила 1929. са књижевним делима за децу и омладину. Затим је објавила есеје и приповетке. Олга Бергољц је била удата за песника Бориса Корњилова. Борис Корњилов је 1937. године био ухапшен, а 21. фебруара 1938. стрељан као активни члан антисовјетске троцкистичке организације. У децембру 1938. Олга Берогљц била је ухапшена по оптужби да је у вези са непријатељима народа и учесник контрареволуционарне завере. У затвору је провела 7 месеци. Иако је била гравидна, тако је физички малтретирана, да је изгубила дете. То је било треће дете које је изгубила, а пре овог умрле су јој две кћерке. 3. јула, песникиња је била ослобођена и рехабилитована. Но без обзира на личну трагедију, песникиња је у себи нашла снаге не само за књижевни рад него и за активно учешће у одбрани земље од немачког окупатора. За време опсаде Лењинграда радила је као спикер на радију и свакодневно је позивала своје суграђане, измучене глађу и хладноћом, да издрже све суровости рата. Зборник говора одржаних преко радија у опседнутом Лењинграду Говори Лењинград објавила је 1954. Била је аутор сценарија за чувени филм Лењинградска симфонија, драма Они суживели у Лењинграду и Код нас на земљи и књиге прозе Дневне звезде. Интимна лирика О. Бергољц, која је импресивно одсликала њену дубоку повређеност и непролазну тугу за изгубљеном срећом, схваћена не само као израз њене трагедије него и трагедије руског народа, објављивана је без политичке цензуре тек пошто су настали одређени демократски процеси у Русији. |
Ауторска права © Љубица Несторов, 2011. Сва права су задржана
