ИРИНА САБУРОВА - ИРИНА САБУРОВА

 

*   *   *

Можда у Конгу или у Аргентини
у маси људи зачућу тихи смех.
И сетићу се одмах: модрина неба вечерњег,
твоје лице – и снег, и снег, и снег...
 
Можда у Чилеу или у Парагвају
или у једном једином родном крају
- Зар ме не познајеш? – упитаће вољени глас.
А ја ћу одговорити: - Не, не познајем вас.
 
Па ипак – ма где то било на свету,
између свих и свег,
ја нећу заборавити наших улица ветар,
твоје лице – и снег, и снег, и снег...

 *   *   *


Быть может, в Конго – или в Аргентине
В чужой толпе услышу тихий смех
И сразу вспомню: этот вечер синий,
Твоё лицо – и снег, и снег, и снег...

Быть может, в Чили – или в Парагвае,
Или в родном, единственном краю
Любимый голос спросит: «Не узнали?» -И я отвечу: «Нет, не узнаю».
 
Но всё-таки – где б ни было на свете,
Но этого – среди всего и всех – 
Я не забуду: наших улиц ветер,
Твоё лицо – и снег, и снг, и снег!


 *   *   *

Једноставно – до крајњих граница.
У сваку реч је стао цео том.
Живела. Волела. Певала и тужила ко птица.
Градила себи бродове и дом.
 
Да се опет врате, бродови ће зато отпловити само           
(мада се враћати можда неће увек).
И умиреш зато да се будиш т а м о.
И све је у томе: године су крхке исто ко и век.
 
Прскају атоми. Личе на силом раздвојене људе.
Ал’ и у самоћи некад мира има.
Па ако прихватиш све што мора да се збуде,
жиећеш само  с тихим радостима.

 *   *   * 

Как можно проще. Просто – до предела,
Чтоб каждом слове помещался том.
Жила. Любила.Тосковала. Пела.
И строила. И корабли и дом.

Пусть корабли уходят, чтоб вернуться
(Хотя вернуться могут не всегда...)
А умираешь - чтобы там – проснутся.
Ну вот и всё. Все хрупкие года.
 
Треск атомов, расщепленных, как люди.
Но есть и в одиночестве -  покой.
Заранее приняв всё то, что будет,
Быть в примиренной радости – одной.

  Ирина Јевгењевна Сабурова (1907- 1979) рођена је у Могиљевској губернији, а умрла у Минхену. Судбина Ирине Сабурове није била лака: преживела је две емиграције (из Русије у Ригу и из Риге у Немачку), смрт првог и другог мужа и најболније – трагичну смрт јединца сина. То је оставило дубоког трага на њеном стваралиштву – и поезија и проза  су јој интониране веома меланхолично.

Ирина Сабурова је живела у Риги до Другог светског рата. Имала је петнаест гоина када је почела да објављује своје књижевне радове. Први рад је објавила у Риги, а у годинама које су уследиле сарађивала је у многим иностраним периодичним издањима, објављујући своје приповетке, есеје и песме. За време рата обрела се у Немачкој. После ослобођења била је неко време у логору за расељена лица, а када је изашла из логора, настанила се у Минхену. 
Ирина Сабурова је познатија као прозни писац него као песник. Објавила је четири књиге приповедака и два романа. Роман о животу Руса на Прибалтику Лађе Старога Градапреведен је на немачки и шпански језик. Перу Сабурове припада и књига мемоара, у којо је описала живот руске дијаспоре. Пошто је знала четири страна језика,  успешно се бавила и превођењем. 

 Ауторска права © Љубица Несторов, 2011. Сва права су задржана

This free website was made using Yola.

No HTML skills required. Build your website in minutes.

Go to www.yola.com and sign up today!

Make a free website with Yola