Љубица Несторов

 Млади месец

Млади месец се појавио

изнад влажних од роса пољана.

Мили, далеки, туђи, - дођи,

да будем твоја драгана.

Дању се скривам, дању ћутим.

Изађе месец,- више не могу да се борим.

У ноћи пуној месечине

за драгим раменом од жеље горим.

И не питам се: « Ко је он?» 

На уснама ћи сазнати твојим.

Дању су загрљаји само груби,

дању се само заноса бојим.

Од гордог ђавола мучи ме страх,

па лажем с осмехом на уснама.

А ноћу...Мили, далеки, туђи...Ах!

Месечев сјај је над шумама! 

Октобра 1909.

Новолунье

Новый месяц встал над лугом

Над росистою межой.

Милый, дальний и чужой,

Приходи, ты будешь другом.

Днём – скрываюсь, днём молчу.

Месяц в небе,- нету мочи!

В эти месячные ночи

Рвусь к любимому плечу.

Не спрошу себя: «Кто ж он?»

Всё расскажут твои губы!

Только днём объятья грубы,

Только днём порыв смешон.

Днём, томима гордым бесом,

Лгу с улыбкой на устах.

Ночью ж...Милый, дальний..Ах !...

Лунный серп уже над лесом!

Октябрь 1909.

*   *   *

Кућа је моја убога

и понашам се ко проста жена.

Јер ја сам острвљанка

с Острва удаљена.

Живим, и не треба ми нико.

А ако уђе, ноћима бдим.

Да загрејем вечеру туђинцу

спремна сам кров да упалим.

Поглед, - и више нисмо страни.

Ушо си, па, ето, остани.

Прости су закони наши

у крви записани.

Месец ћемо у длан намамити

ако нам то буде мило.

А ако оде, - као и да није био,

и ја – ко да ме никад није било

Рану од ножа гледам и бринем

да л' ће зарасти до оне зоре

кад нови путник затражи воде

за усне што му од жеђи горе.

Август 1920.

*   *   *

Проста моя осанка,

Нищ мой домашний кров.

Ведь я островитянка

С далёких островов.

Живу – никто не нужен!

Взошёл – ночей не сплю.

Согреть Чужому ужин – 

Жильё своё спалю.

Взглянул – так и знакомы,

Взашёл – так и живи!

Просты наши законы

Написаны   в крови.

Луну заманим с неба,

В ладонь – коли мила!

Ну и ушёл – как не был.

И я – как ни была.

Гляжу на след ножовый –

Успеет ли зажить

До первого чужого,

Который скажет: «Пить!»

Август 1920.

 *   *   *

У књизи пропасти не постоје

За жену искушења јади.

Жени је цела земља – простор

За Арс Аманди.*

 Од свих љубавних напитака

Срце је напитак најјачи, неодољиви.

Жена је још од колевке

Грех смртни нечији, неопростиви.

 Ах, небо је тако далеко!

А усне – близу кад магла влада.

- Боже, не суди строго! Ти ниси био жена

   на овој земљи никада!

  *   *   *

В гибельном фолианте

Нету соблазна для

Женщины.- Арс Аманди

Женщине – вся земля.

 Сердце – любовных зелий

Зелье – вернее всех.

Женщина с колыбели

Чей-нибудь смертный грех.

Ах, далеко до неба!

Губы – близки во мгле...

- Бог не суди! – Ты не был

Женщиной на земле!

Баки

Дугуљасти и чврсти овал,

Црне хаљине звонасти умеци. Склад.

Млада моја бако! Ко је љубио

Ваше надмене усне и кад?

 Руке, што су у дворским салама

Валцере Шопена свирале...

Са обе стране леденог лица

Локне се спуштају ко спирале.

Мрачан, директан и строг поглед,

Поглед спреман да се одбрани лако.

Младе жене тако не гледају.

Па ко сте ви онда, млада бако?

 Колико сте прилика ви однели

И неприлика - кол'ко и како? -  

У незасити понор земље,

Двадесетпетогодишња Пољакињо, бако?

 Дан је био невин, и ветар је био свеж.

Тамне су се звезде угасиле без трага.

Бако! Овај немилосрдни немир

У срцу мом –да није он од вас, драга?...

Бабушке        

Продолговатый и твердый овал,

Черного платья раструбы...

Юная бабушка! Кто целовал

Ваши надменные губы?

 Руки, которые в залах дворца

Вальсы Шопена играли...

По сторонам ледяного лица

Локоны, в виде спирали.

 Тёмный, прямой и взыскательный взгляд,

Взгляд, к обороне готовый.

Юные женщины так не глядят.

Юная бабушка, кто вы?

 Сколько возможностей вы унесли,

И невозможностей - сколько? -

В ненасытимую прорву земли,

Двадцатипятилетняя полька!

 День был невинен, и ветер был свеж.

Тёмные звёзды погасли.

- Бабушка! - Этот жестокий мятеж

В сердце моём - не от вас ли?..

                      Натан Алтман, портрет Марине Цветајеве

   Марина Ивановна Цветајева (1982 – 1941) је чувена руска песникиња,која је упоредо са Аном Ахматовом била равноправна претенденткиња на престо краљице руске поезије. Рођена је у Москви, а умрла у Јелабуги. Потиче из породице  истакнутих интелектуалаца.Отац јој је био професор историје уметности на Московском универзитету, а мајка даровита пијанисткиња, ученица А. Рубинштајна. Марина Цветајева је песме почела да пише у шестој години, а да их објављује у шеснаестој. Њене песме су рано скренуле на себе пажњу познатих критичара. У младости  на Цветајеву су снажно утицали  песници симболисти (нарочито А.А. Блок). Међутим, она никада није припадала ни једном књижевном правцу и целог живота је заступала мишљење да има право  на  избор сопственог књижевног пута. Отуда необична оригиналност њеног поетског језика,  прејака експресивност, необичнност ритмова и рима, лексике и синтаксе. 

 М. Цветајева је 1922. са кћерком Ариадном  емигрирала у Чехословачку да би се придружила мужу С. Ефрону, бившем белогардејцу.  Неколико година је живела у предграђу Прага и активно учествовала у књижевном животу Прага и Берлина и објављивала своје, како се сматра, најбоље песме. 1925. г. родио јој се син Георгије. Те исте године њена породица се преселила у Париз. С. Ефрон се тамо зближио са “левим“ круговима и постао активан учесник „Савеза за повратак у Отаџбину“ Године 1939. муж и кћерка М.Цветајеве  су отпутовали у СССР, а убрзо и Цветајева са сином. У Москви су дочекани са неповерењем. У августу 1939. ухапшена је њена кћерка, а у октобру- муж, који је убрзо стрељан. Цветајева се стално склањала с очију власти: није имала стално пребивалиште и изнајмљивала је собе у туђим становима. 1941. када је почео рат, он   је са сином евакуисана у Јелабугу. Тамо се нашла у очајном положају – без блиских људи, без помоћи, без средстава за живот и често у сукобу са сином. У августу 1941. извршила је самоубиство. 

Цветајева је написала много песама, неколико поема и драма у стиховима. Њеном перу припадају и поетски преводи, аутобиографска и мемоарска проза и књижевнокритички чланци.