АНА АХМАТОВА - АНА АХМАТОВА

 Љубав


Час те лукаво опчињава
ко змија крај срца свијена у клупко,
час ти по цео дан на белом прозору
ко млади голуб гуче љупко.

Час у зслепљујућем ињу бљесне, 
час је у сањивости спазиш шебоја...
Али те сигурно и трајно одводи
од радости и од спокоја. 

И тако слатко уме да јеца
у молитви чежњиве виолине.
И страх те обузме кад је препознаш
у непознатом осмеху што изненада сине. 
 
24. новембра 1911.

 Любовь


То змейкой, свернувшись клубком,
У самого сердца колдует,
То целые дни голубком
На белом окошке воркует,

То в инее ярком блестит,
Почудится в дрёме левкоя...
Но верно и тайно ведёт
От радости и от покоя.

Умеет так сладко рыдать
В молитве тоскующей скрипки,
И страшно её угадать
В ещё незнакомой улыбке.
 
24 ноября 

 

Вечерас

 
У парку су звониле музичке теме
неизрецивом тугом и уздисале.
На чинији су остриге на леду
оштро и свеже на море мирисале.

Рекао је: Ја сам ти пријатељ верни!-
и додирнуо ми хаљине сјај.
Ах, како додири његових руку
нимало не личе на загрљај.
 
Овако милују мачке и птице
и складност гледају јахачица...
Само се очи његове смеше
под лаким златом трепавица.
 
А виолине сетне гласове
проносе вечерњи дим и тама,
«Небеса захвално благослови –
ти си први пут с вољеним сама».

Март 1913.

 

Вечером


Звенела музыка в саду
Таким невыразимым горем.
Свежо и остро пахли морем
На блюде устрицы во льду.
 
Он мне сказал: «Я верный друг!» -
И моего коснулся платья.
Как не похожи на объятья
Прикосновение этих рук.
 
Так гладят кошек или птиц,
Так на наездниц смотрят стройных...
Лишь смех в глазах его спокойных,
Под лёгким золотом ресниц.
 
А скорбных скрипок голоса
Поют за стелющимся дымом:
«Благослови же небеса –
Ты первый раз одна с любимым».
 
Март 1913.

  *   *   *

Један иде правим путем,

А други по кругу,

Да се врати родном дому,

Другарици или другу,

А ја идем (мене прати

Нека зла судбина)

Нити право, нити косо,

У никада и никуда,

Попут воза кад га с шина

Одвуче дубина.

1940.

 *   *   *

 

Один идёт прямым путём,

Другой идёт по кругу

И ждёт возврата в отчий дом,

Ждёт прежнюю подругу.

А я иду – за мной беда,

Не прямо и не косо

А в никуда и никогда

Как поезда с откоса.

1940.

 Последња здравица


За разорен дом подижем ову чашу,
за горко живљење моје,
за судбину нашу
- усамљеност удвоје.

Пијем за тебе и за лаж,
за издају твојих усана,
за мртву хладноћу ока твог, 
за то што је груб и без милости свет овај наш
и што нас није спасао Бог.
27. јуни 1934.

Последний тост

Я пью за разорённый дом,
За злую жизнь мою,
За одиночество вдвоём
И за тебя я пью,-

За ложь меня предавших губ,
За мёртвый холод глаз,
За то, что мир жесток и груб,
За то, что Бог не спас. 

27 июня 1914.

      Натан Алтман, портрет       Ане Ахматове, 1915.

 Ана Андрејевна Ахматова ( девојачко презиме Гиренко),највећа руска песникиња, живела је од 1889. до 1960. године. Рођена је у предграђу Одесе у породици инжењера бродарства. Била је васпитана у традиционалном духу и љубави према старој  православној Русији. Православље је било дубоко усађено у њено биће и зато се у њеној поезији религиозни мотиви преплићу са свим осталим мотивима.

Због тога је званична критика оценила поезију Ане Ахматове као безидејну и туђу совјетској влсти. Ако се томе још додају чињенице да је први муж Ане Ахматове, песник Николај Гумиљов, осумњичен за учешће у монархистичкој завери и стрељан, да се други муж није вратио из затвора, а син Лав Гумиљов осуђен на прогонство, сасвим је јасно зашто је у Стаљиново време поезија ове песникиње престала да се објављује и зашто је Ана Ахматова дуго живела у изолацији и сиромаштву, издржавајући се само од превода. А преводила је много и са разних језика. Преводила је и са српског - народне песме и песме Десанке Максимовић.

This free website was made using Yola.

No HTML skills required. Build your website in minutes.

Go to www.yola.com and sign up today!

Make a free website with Yola