ОЛГА ПОСТНИКОВА - ОЛЬГА ПОСТНИКОВА

 

Живот је изгубио цену. Дејство инстикта
и закона одржања врсте је  веома ослабњено.
Зато леминзи јуре у океанске воде да се утопе,
а страсно парење јелена је жудњом за смрћу распаљено.
   
Нама је постало свеједно: умрети или заспати,
пијанство и бутифос или жудња за чернобилском шумом. Као да је цео народ отрован патосом самоубиства
и као да га је заувек напустио тужних небеса промисао.
 
И шта ја да радим? Нема ме довољно за сву ту несрећу.
Мало је једна моја свећа да би се прошло кроз таму ноћи.
Господе, како ми је страшно што нисам ближњем ослонац.
А кад ближњем не помажем, како ћу даљњем помоћи?

Хиљаде стараца у беди и немоћи нисам к себи узела.
Ни деци из сиротишта моја брига није довољна била.
Преварене девојке нисам од абортуса сачувала,
и дечаке од Авганистана нисам спасила.

И нерзумевањем  мучим сопствено дете, рођено и мило,
и својој мајци ретко одлазим и помажем.
А мој друг је умро у Израелу, изгнанство га је убило.
Ако ме Бог упита о томе, шта да му кажем?

За бес у редовима такође неће бити опроштаја.
О, како желим да поверујем у могућност васкресења
моје пропале земље! Но и на словенски празник,
на хиљадугодишњицу крштења
нема исповедаонице,
где би се саслушале моје кривице.

 Жизнь потеряла ценность. Инстинкт продолжения рода,
Закон сохранения вида полностью преодолен.
Так лемминги, чтоб тонуть, бегут в океанские воды,
И тесный гон олений жаждой гибели распален.


Нам стало почти все равно: умереть или забыться.
Пьянство и бутифос или тяга в чернобыльский лес...
Ведь целый народ был отравлен пафосом самоубийства,
Точно навек был оставлен промыслом скорбных небес.


Что мне делать? Меня не хватает на все это горе,
Мало моей свечки, чтобы пройти сквозь ночь.
Господи, как мне страшно: ближнему я не опора,
Ближнему не помогаю — дальнему как мне помочь?


На интернатских детей недостало моей заботы,
Тысячи стариков в нищей немощи — я не взяла,
Я обманутых девочек не уберегла от абортов,
От Афганистана мальчиков не спасла.


И своего ребёнка я мучаю непониманьем,
И к своей матери редко я прихожу.
А друг мой умер в Израиле, друг мой погублен изгнаньем.
Бог меня спросит об этом — и что я тогда скажу?


За злобу в очередях мне тоже не будет прощенья.
Как я хочу поверить воскресенью погибшей страны...
Но и в славянское свято, в тысячелетье крещенья
Нет исповедальни слушать мои вины.
     

 Олга Николајевна Постникова (1943) је песник, приповедач и писац критичких чланака. Завршила је   Московски институт прецизне хемијске технологије. Радила је као инжењер у индустрији ретких метала. Од 1974. г. бави се растаурацијом споменика архитектуре. Сада ради као директор Високе школе рестаурације Руског државног хуманитарног универзитета. Веома ценећи Олгу Постникову као једног од ретких оригиналних савремених песника,  познати песник Семјон Липкин је рекао:“ По професији Олга Постникова је рестауратор споменика архитектуре, али у области стиха она није рестауратор, већ градитељ речи.“ Своје радове О. Постникова је објављивала у алманасима и часописима. Аутор је више збирки песама.

This free website was made using Yola.

No HTML skills required. Build your website in minutes.

Go to www.yola.com and sign up today!

Make a free website with Yola