ОЛГА ВЕРИГИНА - ОЛЬГА ВЕРИГИНА
 |
|
 | Земля и небо Всё выше зелёные ели И гуще прохладная тень...Проходят года, как недели, А жизнь промелькнула, как день. Но стало ли сердце мудрее За долгие дни и года? Как в детстве, идя по аллее, Молюсь, как молилась тогда. И в жизни, и в людях, и в книге Всё ту же ищу красоту, И в каждом мелькающем миге Встречаю былую мечту, Мечту о последней печали, Где счастье сияет во мгле... О если бы только вы знали, Как близко от Неба к земле! 2 декабря 1972 |
Олга Михајловна Веригина (1903 – 1998) је ново и многим читаоцима непознато име у руској поезији. Захваљујући деци Олге Михајловне –Николају, Марији и Михајлу, који су сачували мајчине песме писане током целог живота, појавила се у Кијву 2001г. једина књига ове песникиње. За стихове О. Веригине уз много похвала издавач и познавалац руске књижевности Р. Заславски је рекао да они представљају непрекидни монолог жене, верујућег човека и надареног песника. Олга Веригина потиче из аристократске породице.Васпитана је у православном традиционалном духу.Детињство је провела у Јалти. Када су 1917. у Јалту ушли црвени војници и морнари и почели да претресају куће у којима је живела царска породица и локална аристократија, она је схватила да се пред њеним очима руши свет за који је мислил да је неуништив. Последњим бродом који је одвозио руске емигранте О. Веригина је са мајком и братом заувек напустила домовину. Веригини су се настанили у Србији.Ту је О.Веригина завршила своје образовање на Харковском женском институту у Новом Бечеју. Из Србије Веригини су се преселили у Француску, у градић Каламар, недалеко од Париза. Од тада је живот О. Веригине заувек везан за Француску, где се, нарочито у Паризу, слегао велики број најобразованијих и најистакнутијих руских емиграната. За једног од њих, Алексеја Николајевича Можајског О.Веригина се удала. Породична срећа јој је помогла да се бори са носталгијо за изгубљеном домовином. |
