ЛИДИЈА АЛЕКСЕЈЕВА - ЛИДИЯ АЛЕКСЕЕВА
 | Адам и Ева Адам и Ева су изгнани из рајау пределе јада и страха - најтеже. Ту смрћу одише ноћи зла тишина и сунце нежнишћу смртоносном жеже. Цео дивљи свет им је подарен на муку, на црни труд. А мир под тужним небесним луком траје док стежу вољену руку уморном вољеном руком, и док своју душу без речи предају, и оскудна топлота док их греје нежна. А последњи дар је изгубљеног раја - земаљска самоћа, страшна, неизбежна. |
 | Адам и Ева Адам и Ева изгнаны из рая В пределы скорби, страха и забот. Здесь смертью веет тишина ночная И солнце лаской смертоносной жжёт. Весь дикий мир дарован им на муку, На чёрный труд. А горестный покой, - Когда сжимаешь любящую руку Усталою и любящей рукой, Когда без слов всю душу отдавая, Родным и скудным грешным телом,- Последний дар утерянного рая В огромном одиночестве земном. |
Лидија Алексејевна Алексејева (рођена Девељ) је најзначајнија песникиња руске емиграције.Псеудоним Алексејева изведен је од очевог имена. Песникиња је рођена у Двинску 1909., а умрла у Њујорку 1989.Отац јој је био генералштабни пуковник царске армије.Њен деда по мајци и отац Ане Ахматове били су рођена браћа, тако да су песникиње имале заједничку баку и прабаку Гркињу од које су, како се мисли, обе наследиле песнички дар. Лидија Алексејевна је заједно с родитељима 1920. емигрирала из Русије, прво у Цариград, па у Бугарску, да би се затим на дуже време настанила у Београду. Ту је завршила Прву руско-српску гимназију, а затим славистику код академика Александра Белића и објавила своје стихове у зборнику „Литерарна среда“. Предавала је српски језик у Београдској руској гимназији. Године 1944. у страху од одмазде црвеноармејаца заједно је са својим родитељима пребегла у Аустрију, док јој је муж Михаил Ивањиков, прозни писац, остао у Југославији. У емиграцији јој је стално место боравка био Њујорк. 1949. почела је да објављује своје песме у емигрантским часописима. Њена поезија наишла је на опште одобравање: критичари су је хвалили у штампи, читаоци су јој писали одушевљена писма, а песници разних генерација односили су се према њој с поштовањем. Лидија Алексејевна се бавила и преводом. Са нашег језика преводила је песме Десанке Максимовић. |
